Fiat-head
    |    
  • FB
  •     |    
  • TW
  •     |    
  • YouTube
  •     |

Neposustajući istraživački duh FIAT-a
 

Ana Tasić o FIAT-u
 

Tokom deset dana trajanja dvadesetog izdanja FIAT-a, pozorišnog festivala koji se na eks-jugoslovenskom prostoru smatrao Bitefovim mlađim bratom, od 8. do 17. septembra je izvedeno dvadesetak predstava iz devet zemalja. Program je bio formalno i tematski šarolik, eksperimentalnost predstava se prostirala u više pravaca.

Petar Pejaković i Dušan Murić su autori dokumentarne predstave „Kapital – Deca“ (Kraljevsko pozorište Zetski dom, Cetinje). Ona je rezultat istraživačkih dramskih radionica koje su trajale godinu i po dana, sa dvadesetoro dece sa Cetinja, uzrasta od deset do petnaest godina. Iz njih je nastao scenski tekst koji se bavi temama vlasništva, kapitalizma, klasne podeljenosti, ali i društvene korupcije, emigracije. Na goloj pozornici se nižu fragmentarni prizori koji donose dečje interpretacije života na Cetinju, obavijene nesputanim šarmom.
Posebno su upečatljivi delovi u kojima deca blago teatralno igraju svoje roditelje, nalik Vedekindovom „Buđenju proleća“. Jak doživljaj ovih scena je rezultat raskorka između nevinosti dece i sumornosti situacija koje oni predstavljaju, odraza poražavajuće disfunkcionalnosti društva. One takođe otkrivaju tužno preuranjenu zrelost dece. Sa druge strane, neodoljivo je dopadljiva scena u kojoj mladi akteri pokazuju svoje umetničke talente, jedan od pravih društvenih kapitala koje predstava istražuje. Tu izvođači zalaze u auditorijum, pokazuju nam svoje crteže, dok za to vreme jedna devojčica osvajajuće peva „Rolling In The Deep“ od Adel. Zanimljivo je još pomenuti da su radionički, dokumentaristički i tragikomični pristup, kao i teme ove predstave veoma bliske nešto starijoj produkciji Zetskog doma, sjajnoj „Dokle pogled seže“ Arpada Šilinga, takođe prikazanoj na ovogodišnjem FIAT-u (o njoj smo ranije pisali u „Politici“). Nameće se zaključak da generacija dece ima srodan pogled na svet sa odraslima, što je u vezi sa tezom o njihovom preranom sazrevanju.
Predstava „Plaža Lampeduze“ hrvatske kompanije „Hotel Bulić“ nastala je prema tekstu italijanske spisateljice Line Prose, ispovesti Afrikanke Šaube o brodolomu izbeglica na putu do Lampeduze. Polazeći od tragičnih okolnosti, Prosa u vrtoglavo snažnoj poetskoj ispovesti problematizuje sudbinu ilegalnih migranata, kao i licemerne politike zapadnih društava, konzumerizam i kapitalizam, poziciju žene u društvu muških principa.
Scenska estetika rediteljke Senke Bulić je artoovski mračna, ritualna, opipljivo senzualna, telesna. Scena amfiteatra kod knjižare „Karver“, gde je predstava odigrana, prekrivena je peskom, i povremeno zalivana pljuskovima vode koji ga pretvaraju u gnjecavo blato. U pozadini se nalazi eksponat preparirane, mrtve ribe u staklenoj vitrini, na koju protagonistkinja referira. On podseća na provokativni rad Demijana Hersta, i odgovarajuće se uklapa u gusto tamnu, uznemirujuću atmosferu.
Igra glumice Nine Violić je fizički i emotivno razorno izražajna, između dramske igre i performansa, zbog predanog i postojanog ogoljavanja. Njena Afrikanka Šauba je na početku obučena u zlatnu haljinicu, koju shvatamo ironično, kao znak odsutnog glamura koji ne svetluca na nebu tragedije. U jednoj od najuzbudljivijih scena predstave se snažno produbljuje taj ironičan smisao. Uz lepršavo nežne mehure od sapunice i pratnju elektronske plesne muzike, glumica moduliranim glasom govori o strahu zbog blizine smrti, kao i užasnoj politici nemara zapadnog sveta. Paralelno sa tamnom poezijom reči se uspostavlja i mračna, uznemirujuća poezija telesnih pokreta, epileptičnih grčeva. Kontekst konzumerizma i zabave koji stvara klupska atmosfera pojačava apokaliptična značenja, kroz kontrast. Gradi se značenje spektakla patnje, bolno karakteristično za nemilosrdni kapitalizam.
Iako je na sceni jedna glumica, spoj njene ekspresivne fizičke igre i sjajno izražajnih vizualnih i muzičkih elemenata, stvorio je totalno pozorište koje se lepi za sva čula (scenograf i kompozitor Tomislav Ćurković, kostimograf Oliver Jularić). Scenska radnja je začinjena finim aromama koje je efektno upotpunjuju, na primer, diskretno košmarnim zvucima disanja, pojačanim mikrofonom i preliveni dimom koji lebdi nad blatnjavim tlom. Režiju karakterišu i eksperimenti sa glasom akterke, koji se mehanički pojačava, transformiše, gubi. Taj postupak shvatamo i metaforički. Migrantima su oduzeta prava glasa, njihov govor više nije njihov, on postaje nepoznat, čudovišni, životinjski zvuk.

 

Sponsors